Организација за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС) представља највећу регионалну међународну организацију основану у складу са Главом VIII Повеље Уједињених нација. Она данас окупља 57 држава учесница са простора Северне Америке, Европе и Азије, или како се речником ОЕБС то популарно каже, простире се од “Ванкувера до Владивостока”. Сматра се нетипичном међународном организацијом, с обзиром да нема оснивачки уговор у форми правног акта који би државе потписале и ратификовале, али функционише на основу већег броја значајних докумената, који су политички, али не и правно обавезујући. Одлуке се доносе консензусом (усаглашавањем), што омогућава да све државе учеснице имају једнако право гласа. Активности ОЕБС се заснивају на свеобухватном концепту безбедности и спроводе се кроз три димензије – војно-политичку, економско-еколошку и људску димензију, а постоји и низ вишедимензионалних активности.

Историја ОЕБС почиње сазивањем Конференције за безбедност и сарадњу у Европи (1973-1975), која је у лето 1975 резултирала доношењем Хелсиншког завршног акта, једног од кључних политичких докумената који су обележили 20. век. Овај документ се сматра једним од најважнијих докумената после Повеље УН. Тек након усвајања Париске повеље 1990. године долази до образовања сталних органа КЕБС, а у наредним годинама успостављен је већи број тела и институција (Канцеларија за демократске институције и људска права 1991. године, Високи комесар за националне мањине 1992. године, Представник за слободу медија 1997. године), укључујући и Секретаријат на чијем челу се налази генерални секретар. У децембру 1994. године, на Самиту КЕБС у Будимпешти, донета је одлука о преименовању из конференције у организацију.

Највише тело за доношење одлука у ОЕБС је Самит шефова држава и влада држава учесница, који усваја стратешке одлуке за рад Организације и поставља њене приоритете на највишем политичком нивоу. До сада је одржано седам Самита, а последњи је био у Астани (Казахстан), 2010. године. Министарски савет је централно тело за доношење одлука и форум за политичке консултације у оквиру ОЕБС о свим питањима релевантним за Организацију. Уобичајено је да се Министарски савет састаје једном годишње у држави која у тој години председава, иако су могући и ванредни састанци овог тела уколико државе учеснице тако одлуче.

Стални дијалог и преговори се одвијају у Бечу, где се стални представници држава учесница и партнера за сарадњу састају једном недељно на заседању Сталног савета, тела које, поред тога што доноси одлуке, представља и форум за дијалог о актуелним темама од важности за безбедност. Поред Сталног савета, једном недељно се одржавају и састанци Форума за безбедносну сарадњу, у оквиру којег државе учеснице доносе одлуке у погледу војних аспеката безбедности на простору ОЕБС, посебно у вези са мерама за изградњу безбедности и поверења. Од 2007. године активна су и три комитета, од којих сваки покрива једну димензију. Такође, постоји низ неформалних радних група и тела који се успостављају као оквир за дијалог о темама од посебног интереса.

Политичка одговорност за рад ОЕБС налази се у рукама председавајућег Организације – министра иностраних послова земље која председава Организацијом. Министарски савет ОЕБС доноси одлуку о будућем председавајућем на основу истакнуте кандидатуре заинтересованих држава учесница, а председавање траје годину дана. Задатак председавајућег је да координира процес доношења одлука и одреди приоритете Организације за годину у којој председава. Председавајућем подршку пружају претходни и будући председавајући, који заједно чине Тројку ОЕБС, као и Секретаријат ОЕБС, на челу са генералним секретаром, који пружа техничку подршку и обезбеђује континуитет рада Организације.

Посебна одлика ОЕБС су мисије на терену. које се успостављају на позив држава домаћина, а њихови мандати морају бити договорени консензусом држава учесница. Активности ових мисија усмерене су на јачање капацитета држава домаћина у областима полиције, мањинских права, реформе правосудног система, владавине права и слободе медија, кроз имплементацију конкретних пројеката, усклађених са потребама држава учесница. Тренутно постоји 16 оваквих мисија на терену у регионима Југоисточне Европе, Источне Европе, Јужног Кавказа и Централне Азије.

Република Србија је чланица ОЕБС од 10. новембра 2000. године (као држава сукцесор Савезне Републике Југославије), а 27. новембра 2000. године, на састанку Министарског савета ОЕБС у Бечу, потписивањем основних докумената ОЕБС прихватила је све норме, стандарде и обавезе које из тих докумената произилазе. Активно учествује у свим активностима ОЕБС, као и раду Парламентарне скупштине ОЕБС. Као земља на путу приступања ЕУ, посвећена је сарадњи са ОЕБС посебно када је реч о процесу реформи и постизања високих демократских стандарда. Сарадња Републике Србије са Мисијом ОЕБС у Србији, која је отворена 2001. године, се у Организацији често истиче као пример партнерске сарадње између државе домаћина и једне мисије на терену.

Крунa вишегодишњег активног учешћа у раду Организације, било је председавање Србије током 2015. године. Србија је дошла на чело организације у једном од најтежих момената у њеној историји, који је проузрокован кризом у и око Украјине. Током председавања, активности Србије су биле усмерене у правцу премошћавања јаза између ''истока'' и ''запада'' и поновног успостављања дијалога. Наше председавање, које је од стране држава учесница ОЕБС позитивно оцењено, значајно је допринело угледу и промоцији Србије и показало да она поседује капацитете за сложене задатке на међународној сцени.

Састанак Министарског савета ОЕБС, који се редовно организује крајем сваке календарске године, одржан је у Београду, 3 – 4. децембра 2015. године, уз учешће 44 министра и 5 заменика министара спољних послова. На Министарском савету усвојена су следећа документа: Министарска декларација о активностима ОЕБС у циљу подршке глобалним напорима против светског проблема дроге, Министарска декларација о јачању активности ОЕБС у оквиру борбе против тероризма, Министарска декларација о спречавању и борби против насилног екстремизма и радикализације који воде у тероризам, Министарска изјава о преговорима о Придњестровљу у формату „5+2“ и Декларација о младима и безбедности.